image image
image image image image image image image image image image image image image image

Velikodušnost i konzumerizam

Nažalost, dve hiljade godina su nas ubeđivali da imamo pravo sve da dobijamo besplatno. Takođe, da je neko dužan da umre za nas, pati, da nas očisti od svih greha. Na nama je samo da zatražimo da neko umre za nas. Apostol Pavle se obraćao paganima i hrišćanstvo je prilagođavao njihovom mentalitetu. Paganinu najveću sreću ne predstavlja davanje, već konzumiranje. Religija počinje sa žrtvom. Čak su i idolopoklonici stalno prinosili žrtve, shvatajući da im se bez toga neće ostvariti želje. A današnji hrišćani žrtvu su zamenili traženjima i molbama.

Koliko su mi samo puta pisali ozlojeđena pisma: "Kako možete da govorite o Bogu i da istovremeno uzimate novac?!" Stereotip besprekorno funkcioniše. Potrebno je da bolujem, patim i umirem za druge i da pritom nemam pravo da mislim na sebe. Mi i dalje razmišljamo kroz krajnosti, a Hrista zamišljamo kao ideal samouništenja zarad egoizma drugih ljudi. Jedna krajnost neizbežno prelazi u drugu, te se potpuni altruizam neminovno pretvara u potpuni egoizam.

Vera u Boga predstavlja težnju ka Bogu, jedinstvo s Njim i potrebu da Mu budemo nalik. Ako se Bog prikazuje kao neko ko pati, kao pokoran i unižen čovek, tada će se ta krajnost neizbežno pretvoriti u drugu - želju da se živi u udobnosti, da se drugi ljudi gaze i da se oseća nadmoćnost. To i jeste današnja logika Zapada.

Bog daje i oduzima sva blaga, pruža nam najraznovrsnije naslade, radost i sreću, a uz to, rame uz rame idu patnja, bol i gubitak. To je dijalektika života. Svima je poznata jednostavna istina: da bismo nešto dobili, prvo je neophodno nešto dati. Današnja religija je izgubila ovu dijalektiku. Stotinama godina nam sveštenici ponavljaju istu stvar: "Molite se Bogu za sve što želite - i sve ćete dobiti". I mi se molimo, molimo, molimo… I naša težnja da dobijamo postaje veća od spremnosti da pružamo.

Zašto je Kain ubio Avelja? Jer mu je zavideo. Zavist je potajna želja da nešto otmemo od drugoga i da ga ubijemo. Zavist oseća potrošač, dok osoba koja je navikla da daje umesto što zavidi, postići će veliki uspeh.

Zašto se u našem biću tako snažno razvila zavist koja je faktički postala nacionalna osobina? Zato jer su ga naivne religiozne šeme pretvorile u potrošača. Zašto su se pljačkaštvo i pijanstvo tako duboko ukorenile u našem narodu? Zato što je to odlika ponašanja potrošača.

Hristos je o sveštenicima govorio: "Sami ka Bogu ne idu, a druge, koji bi hteli, ne puštaju". Čini se da je s nama situacija još gora: odveli su nas na suprotnu stranu.

Zašto prevaranti, lopovi i ubice vide svoju sreću u hrani, seksu, alkoholu, kockanju? Zato što njihovu dušu ne greje ljubav. Onaj ko zavidi, krade i lenj je, taj gubi ljubav, a zatim pokušava da je zameni uživanjima. Žudnja za alkoholom, drogom, materijalnim bogaćenjem postaje nesavladiva, a zatim otpočinju duhovni i fizički raspad.

Pljačkaštvo i pijanstvo našeg naroda posledica je krize koju je pravoslavna crkva uporno odbijala da primeti jer je nesvesno tu krizu sama i izazvala. Crkva je zajednica vernika i ta zajednica se rukovodi religioznim konceptom. Ukoliko je on izobličen, patnju i muku će osećati svi vernici. I neće izumirati samo čitave loze, već i narod u celini.

Da bi nam davanje bilo prijatnije od uzimanja, u duši mora da postoji ljubav. A za to je potrebno da ne zaboravimo da sve dolazi od Boga - i dobro i zlo, i bol i radost. Ne smemo zaboraviti da je naša suština božanska.

Onaj ko je spreman na prvom mestu da daje, a zatim da uzima – spreman je za promenu. Onaj, ko sanja da daleko više dobije, nego što će dati, takođe će se menjati, ali ne u pravcu razvoja, već ka degradaciji.


S.N. Lazarev

0
12.01.2017
1425